Bandar

Familija: Percidae

Rod: Perca

Latinski naziv: Perca fluviatilis L. 1758

Lokalni nazivi: buljež, grgeč, okan

Maksimalna težina: 2 kg

Maksimalna duzina: 50 cm

Vreme mresta: mart - maj

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Životni vek i brzina rasta grgeča umnogome zavise od uslova staništa u kome živi. A može živeti u najrazličitijim staništima: u maloj, brzoj reci (npr.Mlava), u velikoj reci(Dunav), u bari (Craska, Obedska, Provala), i močvari, u dubokom jezeru (Vlasinsko, Bodensko), pa i u priobaljima slabo oslanjenih mora (Baltik). Najviše trenutno stabilno stanište grgeča kod nas je Vlasinsko jesero. Pri dužini od 4-7mm hrane se račićima, planktonima. Pri dužini od 40-50mm prelazi polako na ishranu sitnim bezkičmenjacima faune dna: larve insekata, preteĹľno komaraca, tubifeks. Dostizanjem dužine od 13-15 cm grgeči se hrane ribama.

Posle izvaljivanja, mladj je u mirnim delovima priobalja. Kako se plivački osposobljava, kreće ka otvorenoj vodi, u ishranu planktonom pri površini. Početkom leta, pri veličini od oko 5 cm, vraća se u priobalje ili na dno do dubine od oko 3m i prelazi na ishranu faune dna. Tu boravi do kasne jeseni, kad sa padom temperature polako odlaze ka dubinama gde će prezimiti. Preživljavanje zavisi od uspeha u ishrani tokom prve godine života. Odrasli grgeči su često usamljeni, ali u mladosti love plen i kao jatni predatori. Njihova brzina plivanja i ubrzanje nisu impozantni, te im pojedinačno većina riba lako umakne, ali mogu da koriste kolektivni lov u jatu, kad ono što promakne jednome može naleteti sledećem lovcu. Love isključivo danju, najviše u zoru i sumrak, ali i preko dana, zavisno od potrebe za hranom i mogućnosti zadovoljenja, tj. količine dostupne hrane. Noć provode u plitkoj priobalnoj vodi na dnu, potpuno neaktivni. Sa dolaskom noći i polaskom na počinak jato se raspada, da bi se izjutra opet formiralo. Odrasli grgeči zimi, iz dubina, periodično dolaze u pliće delove da nešto s nogu ulove i pojedu, pa se zatim ponovo vraćaju u dubinu. O vrstama koje grgeč više koristi u ishrani, kao i o veličini plena nema mnogo podataka.

Opis i građa:

Grgeč je u mladosti izdužen. S godinama mu visina tela raste, a posebno kod jezerskih, dugoživecih, matorih jedinki. Glava je proporcionalna telu i nosi snažna usta. Sva peraja, posebno repno, dobro su razvijena, a oba ledjna su nešto viša kod grgeča iz tekućih voda.Telo pokrivaju sitne ktenoidne krljušti. Kolorit je kod našeg grgeča u osnovi zelenkasto zućkast, sa vertikalnim crnim prugama (od 5 do 8)duž bokova tela. Nijanse boje tela, broj i debljina pruga mogu varirati i u okviru istog staništa. U našem podneblju, životni vek grgeča varira od populacije do populacije. U pojedinim populacijama njihov životni vek jedva da prede 6-7 godina. Ipak ima populacija u kojima se mogu sresti i mnogo stariji.

Razmnožavanje:

Ženke imaju samo jedan jajnik, nastao spajanjem prvobitna dva. Posebni jajovodi ne postoje. Mrest se odvija na različitim područjima pa i na raznim dubinama. Glavni stimulator mresta je porast temperature. Mrest se obavlja i danju i noću, a traje od nedelju do mesec dana, obicno 10-14 dana. Na mresna područja dolaze najpre mužjaci, tek 2-3 dana kasnije ženke. One plivaju tamo amo bez ikakvog smisla (osim da privuku mužjake sebi) praćene bar sa dva, nekada i do 5 muĹľjaka. Pred mrest ženka obično pliva u krug, da bi zatim lučnim savijanjem tela i kontrakcijama izbacila ikru (u roku od 5 sekundi) u vidu dugacke, spiralno izuvijane trake (dugačke do 2,1 m i široke 5-10cm. Mužjaci, obično po dva (sa svakog kraja trake ka sredini po jedan), odmah posle polaganja ikre plivaju i nad trakom izbacuju mleč. Posle mresta u vremenu od oko pola sata i mužjaci a narocito ženke su ošamućeni, izgubljenog osećaja za ravnotežu, a potom, oporavivši se udaljavaju se sa mresnog područja. Ikra posle oplodenja ima prečnik od 2-3 mm. Inkubacija ikre traje, u zavisnosti od temperature vode od 8-14 dana. Tek izvaljena mlad duga je izmedju 4 i 6 mm. Optimalna temperatura je 14 stepeni. Tada je naime preživljavanje ikre i mladji najveće.

U nasim uslovima mrest grgeča nastupa od poslednje dekade marta do kraja aprila, a u nepovoljnim godinama do početka maja. Polnu zrelost ženke stiču u 4 godini, a neki mužjaci i godinu dana ranije. Kada predju na ishranu ribom, odrasli polno zreli grgeči su rešili veæinu svojih životnih problema. Posebno je to vidljivo kod ženki, i stopa smrtnosti tih uzrasta je izuzetno mala i nepromenljiva. Rast je, posle izrazitog ubrzanja u četvrtoj, petoj i šestoj godini starosti, nešto usporeniji ali stalan i sasvim solidan.

Mamci i pribor za lov:

Bandar se najbolje lovi pre i posle mresta, ali je ulov dobar i u jesen. U tekućim vodama ga treba tražiti u šljunkovitom dnu, dok je u stajaćim vodama najčešće na podvodnim uzvišenjima. Na njihovim padinama bandari strpljivo čekaju svoj plen.
Lovimo ga na čekanje, dubinski ili na plovak, u pokretu varalicom. Na tekućim vodama se obično lovi dubinski kako nebismo stalno zabacivali plovak, koji voda nosi i dovodi na obalu. Za dubinski lov koristimo štapove težine bacanja 20-40g, dužine do 3 metra. Najlon je debljine 0,20mm, a udice 4-6. Sistem je takav da olovo bude na dnu, a na 10-15cm prikačena udica. Treba koristiti udice sa dužim vratom zbog lakšeg vađenja, jer bandar duboko proguta mamac. Na mirnijim vodama je mnogo zanimljiviji lov na plovak. On moĹľe da bude klizajući ili fiksiran, što prvenstveno zavisi od dubine vode i dužine štapa, i dovoljno veliki da ga keder ne potopi. I u tom slučaju mamac treba da bude pri dnu. Za mamac je najbolja sitna gavčica ili crvenperka. Bandara možemo loviti varalicom, i to voblerom manjih dimenzija i leptirastom varalicom broj 1. Poslednjih godina se izuzetan uspeh postiže letećim mamcem. To je silikonska varalica koja imitira ribicu ili račića. Leteći mamac padne na površinu pa potom tone, odlazeći od ribolovca dok ne stigne do dna. To čoveku omogućava da dosegne do mesta do kojih sa drugim varalicama ne može. varalicu nije potrebno ponovo zabacivati kada padne na dno, već je dovoljno podici vrh štapa i varalicu odvojiti od dna, pa je ponovo pustiti da tone. Sve će se ponoviti. Mašinicu ne treba namotavati, sem kada menjamo mesto. Pomoću letećeg mamca moćemo ući ispod splava, potopljenih panjeva, ispod mostova, tj. do mesta gde se bandar nalazi.
Bandar je veliki borad, pa je zanimljiv za sportski ribolov. Meso mu je najukusnije, sa vrlo malo kostiju, manje od smuđa. Jedini problem nastaje kod čišćenja krljušti. Da bi smo ga lakše očistili, treba to uraditi odmah posle ulova (dok je živ) jer se tada krljušt lako skida. Ako to ne uradimo, treba ga pre čišćenja potopiti u ključalu vodu nekoliko sekundi, ili ga jednostavno odrati.

Som

Som (Silurus glanis) je riba iz porodice Siluridae. Ima izduženo telo, široko i zdepasto na prednjem delu lagano je spljošteno na zadnjem delu u visini repne peraje. Koža nema ljuski, a prekrivena je sa sluzi koja daje somu lepljiv izgled. Glava mu je velika i masivna, uzdužno spljoštena a završava široko rasečenim ustima, sa 6 brkova, 2 dugačka na gornjoj čeljusti i 4 nešto kraća na donjoj čeljusti. Visoko postavljeno oko maleno je što navodi na noćni život. Dugačka analna peraja završava na visini repne peraje od koje je odvojena samo malenim izreskom. Telo je sive boje išarano tamnijim mrljama na leđima i bokovima dok je trbuh svetlije boje.

Staniste

Somu se izgleda sviđaju mirne i duboke vode kao i spore i pravilne rečne vodene struje. Postavlja se na dubokim i zakrčenim mestima kao što suobale, zaštitni kameni zidovi, vrtlozi, jarci usred voda, potopljena stabla, stenoviti nasipi, nabačeno kamenje gradilišta.

Kao i za sve druge ribe, temperatura vode pokreće mu biološki ritam. Zimi je voda hladna pa mu je prehrambena aktivnost malena. Sa zatopljenjem vode u aprilu i maju skraćuje se probavni režim. Posebno je za ženke važno snabdeti proeteinima organizam pre reprodukcije. No na kraju tog prirodnog cilkusa koji ga sili da potroši uskladištenu eneregiju, somu se ponovno otvara tek koji raste do sredine leta. Od septembra, a osobito u oktobru, postupno opadanje žive u toplomeru obavještava ga da je vreme za uskladištenje masti za zimu koju provodi ukopan u mulj u najdubljim područjima reka gdje su veoma spore vodene struje.

Ishrana

U mladsoti jede plankton a kad odraste vrlo se brzo prilagođava prehrani grabljivica. Ozbiljan oportunist, som se hrani i ribama i rakovima, školjkama i vodenim puževima. Ne okleva na površini ugrabiti i progutati žabe, glodare i vodene ptice. O somu se čuju maštovite priče koje ga prikazuju kao čudovište sposobno prožderati sve na što naiđe. No premda ima velika usta za hvatanje veoma velikog plena, dosta mu usko ždrijelo sprječava njegovo gutanje.

Razmnozavanje

Som se razmnožava između maja i jula kada temperatura vode dostigne otprilike 20 stepeni. Mresti se u plitkim zonama, češće među korenima obalnih stabala. Ženka izbacuje otprilike 30.000 jajašaca po kilogramu težine, u gnezdo koje prethodno pripravi mužjak.

Inkubacija traje desetak dana tokom kojih samo mužjak čuva i štiti jajašca. Nakon izlaska iz jaja, mlađ, dužine od 7 do 8 mm, razbeži se i sakrije u okolnu vegetaciju. Mladi somovi će sa svoje strane postići spolnu zrelost nakon 5 do 6 godina života.

Movie

Saran

Šaran je veoma rasprostranjena vrsta ribe. Nastanjuje sve kontinente a potiče iz Azije. Kod nas je tradicionalna riba Panonske nizije, a nastanjuje se u sporotekućim rekama i plićim jezerima, koja se preko leta zagrevaju i do 35°C - 40°C. Optimalna temperatura vode za sarana je 32°C stepena. Ph vrednost od 6.0 do 9.0. Šaran može da naraste do 1 metar dužine i preko 30 kilograma težine, a životni vek mu je od 25 do 30 godina. Šaran je po tipu ishrane svaštojed. Hrani se zooplanktonom, faunom dna, ali i zrnastom hranom. Meso šarana je kvalitetno i najviše se koristi u ishrani. U Vojvodini je jako zastupljen, zbog svoje prilagodljivosti i dobrog prirasta. Razlikujemo 4 oblika gajenih šarana i to po pokrivenosti tela krljuštima.

VRSTE

Supner(saran sa krljustima)

Spigler(maloljuskavi saran)

Cajler(veleljuskavi saran)

Lederer(goli saran)

Stingrays

Jeremy Wade, host of the television show “River Monsters”, hauled in this massive 280 pound stingray in Argentina after a four hour battle. These giant stingrays live in rivers and are the world’s largest true freshwater fish. The animal was later released unharmed. 

The stingrays are a group of rays, which are cartilaginous fishes related to sharks. They are classified in the suborder Myliobatoidei of the order Myliobatiformes, and consist of eight families: Hexatrygonidae (sixgill stingray), Plesiobatidae (deep water stingray), Urolophidae(stingarees), Urotrygonidae (round rays), Dasyatidae (whiptail

stingrays), Potamotrygonidae (river stingrays), Gymnuridae (butterfly rays), and Myliobatidae (eagle rays).

Movie

Oblik tela

Ako dve ili vise riba zivi u istoj zoni i hrane se istom hranom na istom mestu,sigurno je da ce jedna istisnuti drugu,Bodorka i crvenperka zive u istim vodama i hrane se istom hranom pa su se prilagodile tako da neugrozavaju jedna drugu, jer se crvenperka hrani po povrsini a bodorka po dnu.Bodorka kao i sve druge ribe koje se hrane na dnu gornja usna im blago prelazi donju,sto njihova usta cine blago povijenim na dole,dok je kod riba sa povrsine obrnuto.Ribe dna cesto imaju mogucnost da izduze usne u obliku trube koje im tada sluze kao sisaljka.Ribe brzih voda,kao sto su mrena,klen...imaju vitko telo koje im omogucava plivanje na jakim strujama.Ribe sporih voda kao sto su Linjak i Deverika imaju nesto oblije telo uskladjeno mestu stanovanja.

bodorka

deverika

mrena

Vaznost riba

Ribe su neizostavan deo svekolike biološke raznolikosti i jedan od najboljih pokazatelja stanja vodenih ekosastava . . Nezamjenjiva su karika u hranidbenim mrežama vodenog ekosastava, a ujedno poveznica s hranidbenim mrežama kopnenog ekosastava . . Ljudima su ribe također dragocene . .Važan su faktor u ekonomiji mnogih zemalja i predmet brojnih međudržavnih sporazuma, dogovora i sporova, te danas osnovni izvor životinjskih proteina za milijardu ljudi . .Ribe su objekt mnogih znanstvenih istraživanja vezanih uz akvakulturu, ponašanje, ekologiju,fiziologiju, evoluciju i genetiku.

O ribama

Voda je gusca od vazduha pa tako smanjuje uticaj gravitacije na ribu.Iz tog razloga riblja peraja ne sluze da bi riba stojala na njima,vec za potiskivanje i veslanje.Ipak telo ribe je gusce od vode pa tezi da potone.vecina ribljih vrsta moze da regulise svoje telo ribljim mehurom.Riblji mehur je rezervoar pun vazduha kojeg riba moze da puni i prazni svojom voljom.Na taj nacin bez ikakvog napora moze da se zadrzi na zeljenoj dubini.RIBE imaju izuzetno mali mozak i njihovo ponasanje se zasniva na nizu urodjenih refleksa i reakcija prema stvarima u okolini,cak prema hrani,svetlu i vibracijama.Ali,ukoliko ste nekoliko puta uhvatili ribu na isti mamac počece da ga zaobilazi.To je razlog, velike i stare ribe koje su bile uhvacene i vracene u vodu ili su se otkacile ribolovcima,treba pecati neuobicajenim mamcima.

Digestive system

Oblik 

Lampanyctodes hectoris
(1) - operculum (škržni zaklopac), (2) i (5) - bočna pruga, (3) - prva leđna peraja, (4) - druga leđna peraja, (6) - repna peraja, (7) - analna peraja, (8) - photophores, (9) - trbušna peraja, (10) - prsna peraja

Oblik tela riba je, prema načinu života, vrlo različit, često prilagodjen okolišem u kojem obitava, kao i načinom života. Brzi plivači imaju telo koje liči na torpedo, ribe koje žive na dnu su spljoštene, a one koje žive uz koraljne grebene i u šumama morske trave su bočno spljoštene. I veličine odraslih riba jako variraju zavisno o vrsti. Tako postoje vrste jedva veće od jednog centimetra, pa do oko 18 m.

Koža se sastoji od dva sloja, tanke pousmine i deblje usmine. Pousmina sadrži dvije vrste sluznih žlijezda koje luče sluz, smanjujući tako trenje pri plivanju. Usminu grade stratum spongiosum i stratum compactum. Tu su vezivno tkivo, živci, pigmentne stanice i ljuske (koje se preklapaju).

Razlikuju se beli i crveni mišići. Beli mišići se kontrahiraju anaerobno pa za energiju koriste glukozu, dok se crveni se mišići kontrahiraju aerobno, pa za energiju koriste masti.

Posebni organi 

• Električni organi: jaka polja za napad ili odbranu, slaba za primanje električnih osjeta ili za komunikaciju, u muljevitim vodama. Nastaju preobrazbom mišića u stanice koje se nazivaju elektrociti.
• Svetleći organi: nalaze se kod riba koje žive na velikim dubinama i u većine riba koje žive ispod 50 metara dubine. U mnogih vrsta svetlost stvaraju svetleće bakterije smeštene u pojedinim organima.

Građa kostiju 

Kostur se sastoji od hrskavice (hrskavičnjače) ili kostiju (koštunjače). Na lobanji imaju škržni kostur koji ima od pet do sedam škržnih lukova od kojih je prednji preoblikovan u donju čeljust. Kralježnica im je povezana s lobanjom. U mišićnom tkivu koštunjače imaju riblje kosti koje su zapravo okoštalo vezivno tkivo. Za upravljanje i plivanje im služe peraje koje su sve pojačane (osim tzv. "masnih peraja" nekih vrsta koje im se nalaze između leđne i repne peraje) zrakasto raspoređenim tankim kostima. Imaju po par prsnih i trbušnih peraja, koje su povezane s ramenim i bočnim pojasom. Neparne peraje, leđna, repna i analna, su povezane s kralježnicom.

Ribe (Pisces) su hladnokrvne životinje iz skupine kraljeznjaka koje žive gotovo isključivo u vodi i dišu uz pomoć skrga. Naročito dobro osjetilo koje je razvijeno kod riba jest osjetilo bočne linije. Oko polovina svih kralježnjaka su ribe, a najstariji poznati fosili su stari 450 milijuna godina. Procvat su doživjele u geoloskom razdoblju devon, koji se zbog toga naziva doba riba. Dijele se na besceljuste i celjusnousne, koje se zatim opet dijele na hrskavicnjace (Chondrichthyes) (u koje se između ostalih ubrajaju morski psi i razovke), i kostunjace (Osteichthyes) koje obuhvaćaju sve ostale ribe. Skupina koštunjača daleko je najbrojnija vrstama. Nekada su postojale i ribe oklopnjače (Placodermi) i bodljikavi morski psi (Acanthodii), ali su izumrli. Danas na svijetu postoji oko 28,000 vrsta riba.

Dijele se i na: morske i slatkovodne, iako postoje i međuoblici. Ribe su široko rasprostranjene u gotovo svim vodenim ekosistemima na Zemlji. Nađene su na visokoplaninskim potocima i jezerima pasve do najvećih okeanskih dubina.

Znanost koja se bavi ribama zove se ihtiologija.

Plavi kit

Плави кит (Balaenoptera musculus) је морски сисар који припада подреду китова плочана (Mysticeti). То је највећа животиња која је икад живела на Земљи - дугачка је до 33 метра и тежи до 150 и више тона.

Плавих китова је било у великом броју у скоро свим океанима широм света до почетка двадесетог века. Четрдесет година прошлог века људи су их ловили скоро до истребљења. 2002. године је процењено да је било од 5,000 до 12,000 плавих китова у свету. Пре почетка ловљења, највећа популација ових китова од 239,000 јединки је живела око Антарктика, али данас живи много мања концентрација од тек 2,000 у североисточном Пацифику, Антарктичком и Индијском океану. Постоје још две групе у северном Атлантику и још најмање две на Јужној Хемисфери.

Плави китови припадају породици Balaenopteridae, породици у коју још спадају грбави кит, перајасти кит и сардински кит. Верује се да се ова породица разишла од осталих породица подреда Mysticeti давно, још на половини олигоцена. Плави кит је сврстан као једна од седам врста китова рода Balaenoptera; међутим, анализа ДНК је указала да су плави китови у ближем сродству са грбавим и сивим китовима него са осталим китовима овог рода.

Посебан назив musculus је латинског порекла и може значити "мишићавост", али такође може значити и "мали миш". Лине, који је дао име овој врсти 1758. године, знајући ово, желео је да на смешан начин да иронично "дупло" значење (ово "дупло" се односи на величину).

Научници класификују ове китове у три подврсте: B. m. musculus која се састоји од северно-атлантских и јужно-пацифичких популација, B. m. intermedia коју сачињава популација из јужног океана и B. m. brevicauda (познат као и пигмејски плави кит) који живе у Индијском океану и јужном Пацифику.

Плави кит има дуго, заоштрено тело. Просечна дужина тела им је око 26 метара, мада су примерци са стаништем на јужној половини Земље обично мало већи од оних на северној. Често достижу дужину и од 30 метара, а највећи забележени примерак измерен је 1922. године и био је дугачак 33,58 метара. Женке су у просеку веће за 6% од мужјака, а после сезоне храњења могу да теже и до 200 тона. Срце ове огромне животиње може тежити од 600 до 1000 килограма, док је пречник аорте 20 центиметара. Глава је равна и у облику слова U на којој се налази упадљива дебела ивица која се креће од отвора за дисање до врха горње усне. Предњи део усана је дебео и прекривен усима, налик на мекане зубе, којих има око 300 (свака дуга 1 метар) и који висе од горње вилице до унутрашњости уста. Леђно пераје је мало, видљиво само приликом зарањања кита у воду. Свака јединка има различит облик леђног пераја. Налази се отприлике на ¾ дужине тела. Када дише, кит испушта спектакуларан усправан стуб воде висине до 12, обично 9 m.

Верује се да је плави кит највећа животиња која је икада живела на планети. Највећи познати диносаурус је био аргентиносаурус који је живео умезозоичком периоду и тежио је 90 тона. Најдужи китови икада измерени су биле две женке од по 33.6 и 33.3 метара. Међутим, најдужи кит измерен од стране научника из америчке Националне лабораторије за морске сисаре је био дуг 29.9 метара - отприлике исте дужине као авионБоинг 737. Језик плавог кита је величине слона и 50-ак људи може да стане у његова уста. Али, димензије гркљана плавог кита су толико мале да не може да прогута објекат шири од лопте за плажу. Срце је величине омањег аутомобила и највеће је од свих осталих животиња. Људска беба би могла да се увуче у аорту плавог кита која има 23 cm у пречнику. Током првих седам месеци живота, младунче плавог кита попије око 400 литара млека сваког дана. На свака 24 часа, младунчад се угоје око 90 килограма. На самом рођењу теже и до 2700 kg, колика је тежина одраслог нилског коња. Животиње дуге до 27 метара су тешке између 150 до 170 тона. Најтежи кит је била женка која је тежила 177 тона

Парење почиње касно у јесен и траје до касно у зиму. Мало је познато о парењу и размножавању. Женке рађају на почетку зиме на сваке две до три године после трудноће која траје 10-12 месеци. Младунче тежи око 2.5 тоне и дуго је 7 метара. Док младо сиса, мајка није у могућности да се храни. Када престане да сиса, после шест месеци, младунче удвостручује своју дужину. Полна зрелост мужјака достиже се са 8-10 година, када су они већ дугачки око 20 метара. Женке су полно зреле већ са пет година, када су дугачке 21 метар.

Научници процењују да плави китови могу да поживе најмање 80 година. Међутим, најдуговечнија јединка која је била праћена (1998. година) је доживела 30-40 година. Живела је североисточном Пацифику. Једини природни непријатељ плавих китова је кит убица.Истраживања показују да чак 25% популације одраслих плавих китова имају ожиљке од напада китова убица. Стопа смртности од таквих напада је непозната.

Веома су ретки случајеви насукавања плавих китова. Међутим, ако до насукавања ипак дође, оно постане врло брзо јавни догађај. 1920. године, пронађен је плави кит насукан код острва Левис у Шкотској. Био је погођен у главу од стране китоловаца, али харпун није успео да експлодира.

Откако је лов на китове забрањен, није установљено да ли је светска популација плавих китова стабилна или је у порасту. На Антарктику, процењује се да се за 7.3% повећава бројност популације сваке године. Претпоставља да су исландске и калифорнијске популације такође у порасту. Бројност целокупне светске популације плавих китова се процењује на између 5000 и 12.000 јединки (2002. године), међутим постоји велика неизвесност у проценама у многим областима. Према IUCN црвеној листи, плави кит је угрожена врста, и то је био откада је та листа први пут састављена.

Највећа позната популација се налази у североисточном Пацифику (од Аљаске до Коста Рике) и броји око 2,000 плавих китова. Најчешће су виђени лети око Калифорније. Понекад се ова популација протеже преко северозападног Пацифика; забележени су ретки сусрети на простору између Камчатке и крајњих северних делова Јапана.

Укупна популација северноатлантских плавих китова је између 600 и 1500.

• Плави кит је дужи од 5 слонова поређаних у низу и 6 пута је тежи од њих.
• Плаве китове је први пут открио 1692. године Роберт Сибалд (1641-1722), шкотски лекар и антиквар.
• Глас плавог кита најгласнији је звук забележен у животињском свету. Може да се чује на удаљености и до 1600 километара.

Ајкуле су кичмењаци из групе рушљориба (риба са хрскавичавим скелетом, Chondrichthyes). Заједно са ражама, дрхтуљама, листовима, тестерашима и сличним животињама чине групу Elasmobranchii (шкрге у облику прореза).

Ајкуле или морски пси су рибе грабљивице вретенастог тела, шиљате главе са пет врста пераја:

• грудна пераја су парна и дижу ајкулу кад плива,
• парна трбушна као и једно или два непарна дорзална (леђна) је стабилизују,
• непарно анално код врста које га имају и на крају
• репно које убрзава ајкулу.

Размножавају се на три начина:

• овипарне - легу јаја,
• вивипарне - рађају живе младунце и
• ововипарне - развијају се из јаја али у телу мајке па се рађа већ развијена ајкулица.

Пливају брзо и без престанка јер за разлику од других риба немају рибљи мехур који би их одржавао, баш због тога могу без тешкоћа нагло да мењају дубину. Познате су и врсте које то не морају да раде јер “умеју” да нађу неку слабу подводну струју која им омогућава проток воде кроз шкрге чак и кад мирују.

Ајкуле су обично дуге од 1 до 20 метара. Међу најпрождрљивије ајкуле спадају Carcharhinus leucas (бик-ајкула или Замбези ајкула), једина која може да опстане и у слаткој води (4 до 5 минута), и Carcharodon carcharias, велика бела ајкула (10 до 13 метара).

Velika bela ajkula