Manic

Familija: Gadidae

Rod: Lota

Latinski naziv: Lota lota

Lokalni nazivi: zabar

Maksimalna težina: 30kg

Maksimalna duzina: 1,5m

Lovna mera: 20cm

Lovostaj: nema zabrane lova

Opis i gradja: Manic je jedina slatkovodna vrsta bakalara.Veoma je izduzenog tela, i kada je mali njime potseca na jegulju, a kako raste malo se siri i vise potseca na soma. Glava mu je nesto zasiljenija nego kod soma, i ima samo jedan brk, na sredini donje vilice. Ledjno peraje je dugo i proteze se skroz do repnog koje je  malo i polukruznog je oblika. Analno peraje je kao kod soma, veoma izduzeno i takodje seze skroz do repnog peraja. Boja tela mu je prosarana, kao kod soma, sa tim sto je od njega dosta svetliji. Koza mu je prekrivena debelim slojem sluzi, dok krljust nema. Telo mu sadrzi veoma malo kostiju. Kod nas raste malo jer se hrani iskljucivo u zimskim mesecima, pa retko dostize vise od 2 do 3kg. U hladnim jezerima skandinavije, rusije i severne amerike, dostize neverovatne velicine, neki primerci cak i do 30kg.

Razmnozavanje: Mrest manica nije dovoljno proucen, i o njemu se malo zna. Manic je izuzetno plodna riba, i zenka moze da polozi i do 5.000.000 jajasaca ikre. Jaja su veoma sitna, i precnika su oko 1 mm. I pored velike plodnosti, kod nas mali broj mladih manica prezivi prvu godinu, jer treba da prezive letnji san od gotovo 8 meseci. Mresti se na dubokim mestima sa pescanim dnom, gde lepi jajasca za podlogu. Mresti se krajem novembra i pocetkom decembra.

Navike, stanište, rasprostranjenost: Naseljava skoro sve vode crnomorskog sliva. Manic spada u porodicu bakalara koji su najzastupljeniji u severnim morima a naseljavaju i reke i jezera od Skandinavije do Japana, kod nas je jedina vrsta slatkovodnog bakalara. Zbog svog porekla, preferira hladne vode veoma bogate kiseonikom, pa je kod nas veci deo godine neaktivan. Prakticno se aktivira kada temperatura vode padne ispod 10 stepeni, i sto je hladnije to je aktivniji. Manic je tipicna riba dna, sto mu se vidi i po obliku tela. Grabljivica je, i strvinar i aktivan je iskljucivo nocu, pa se tada i hrani. Zbog nedostatka hrane u zimskim uslovima, ne bira sta jede, pa ce tako nastradati sve sto mu se nadje u blizini.

Pes

Familija: Cottidae

Rod: Cottus

Latinski naziv: Cottus gobio

Lokalni nazivi: glavoc

Maksimalna težina: 250g

Maksimalna duzina: 20cm

Lovna mera: nema lovne mere

Lovostaj: nema zabrane lova

Opis i gradja:Pes je riba koja ne raste puno, najcesce je dugacak do 10cm, ali u izuzetnim situacijama dostize cak i do 20 cm. Telo mu je golo i valjkasto, prekriveno slojem sluzi. Ima veliku i spljoštenu glavu sa tupom njuškom i širokim ustima. Telo mu svetlo braon, do nijansi zuckaste boje sa pegama koje su tamno braon. Trbuh mu je sivo-bele boje. Grudna peraja su mu velika i lepezasta, ledjno je dvodelno, od koga je prvi deo bodljikav. Trbušna peraja nikad ne dosezu do analnog otvora. Po izgledu dosta podseca na manica, sa izuzetkom glave koja nije prijatnog izgleda.

Razmnozavanje:Pes se mresti samim pocetkom proleca, nekad cak i u februaru, a cesce u martu, aprilu i maju, kada zenka polozi relaticno malo jajašaca ikre, koja se lepi na podvodno kamenje. Embrion se u jajnim opnama razvija 2-3 nedelje i za to vreme ih muzjak cuva. Jaja su velika, u dijametru imaju 2 do 2,5 mm. Pastrmka mu cesto unistava ikru i mladj.

Navike, stanište, rasprostranjenost: Pes zivi u planinskim tekucim vodama, ali i u velikim ravnicarskim rekama. U našoj zemlji zivi u sva tri recna sliva, pocev od najnizih delova pa sve do regiona pastrmke, na kamenitoj podlozi. Danju se krije pod kamenjem i hranu uzima samo ako mu je u neposrednoj blizini, a u lov izlazi nocu, i tada je spreman da se pomuci za poneki zalogaj. Izuzetno je halapljiv i jede sve sto je zivotinjskog porekla. Ne retko se desava da uzme mrtvu ribicu blizu sopstvene velicine.

Beovica

Lepotica među sitnim ribama, skladnih linija, hitrih pokreta, dobrog apetita beovica je u narodu poznata još i kao: uklija, povruša, brzak, muvarica, belka, zekica i td. Ima ih više vrsta ali se vrlo teško razlikuju. Sve su one površinske ribe, koje se kreću i žive u jatima. Gotovo da nema stajaće vode bez beovica. U tekućim vodama zadržavaju se u tišacima.Nisu plašljive, ali su oprezne sve dok im prihranjivanjem ulijete poverenje posle čega su lakome i brzo postaju plen. Beovica naraste do 15cm. Hrani se uglavnom planktonima, a ikru baca na podvodno rastinje i šljunak. Mresti se 3-5 puta godišnje.
Može da dostigne težinu i do 45, ali joj je srednja lovna težina 20-30 grama. 

Crvenperka

Oblikom tela i bojom podseća na bodorku, međutim, kao zlato žuto oko, crvena pega u gornjem delu oka, i peraja boje karmina obeležja su po kojima se razlikuje od bodorke. Leđa crvenperke su pastelno zelenožuta, bokovi srebrnasti, leđna peraja žućkasta sa oranž prelivima, a grudne peraje žute.
Gde živi:
Zivi pretezno u mirnim tekucim i stajacim vodama, ukljucujuci i kanale.Mresti se dva puta godisnje od prve polovine maja do prve polovine jula. Zenke u prvoj etapi mresta izbace cak i do 50 hiljada komada ikre, u drugoj pak, najvise 10 hiljada. Ikru lepi na podvodno rastinje. Crvenperka je jatna riba. Najradije se zadrzava oko vodenog bilja. Redja je od bodorke i poprilicno obazriva i plasljiva. Meso joj je ukusno, ali kod onih koje zive u barama oseca se karakteristicni miris mulja i ustajale vode. Naraste, mada retko i do jednog kilograma, ali i one od 600-700 grama smatraju se krupnim primercima. 

Razlika izmedju crvenperke i bodorke

Linjak

Linjak, linj, linis (лат. Tinca tinca) - je riba iz porodice šarana. Naseljava naše kao i vode skoro cele Evrope, a prenet je i u Severnu Ameriku, Sardiniju, Australiju i Novi Zeland. Pošto voli topliju vodu severni delovi Skandinavije i bivšeg SSSR-a mu i nisu baš privlačni. Po ovome se čini da ga ima dosta u našim vodama ali je prava slika nešto drugačija.

Linjak je nalik na većinu šaranskih riba, a i član je te najbrojnije familije. Kao jedini predstavnik istoimenog roda, zastupljenog u celoj Evropi, pronašao je zavidno mesto i na trpezi. Telo mu je relativno zdepasto i izduženo, pokriveno gustim slojem sluzi, pa kažu da je "mastan" kao som. Sa njim ima još jednu sličnost, a to su brkovi, ali samo jedan par. Sva peraja su obla, s tim da su veća i deblja kod mužjaka i predstavljaju karakter za raspoznavanje polova. Na prvi pogled se čini da uopšte nema krljušti, ali one su sitne i duboko usađene u kožne nabore. Iako je nezahvalan za čišćenje, to će te najlakše obaviti uz pomoc dudove kore, ili uz malo sirćeta u vodi. Usta su mu terminalna, na gore usečena, što je u vezi sa načinom ishrane. Međutim, ono po čemu se odmah razlikuje od drugih riba je njegova boja "močvarno" zelena (tamna) osnova sa zlatnim sjajem na bokovima i žućkasta na trbuhu, čine ga prepoznatljivim. Boja je u direktnoj zavisnosti od sredine u kojoj živi, te su i variranja velika.

Linjak je (globalno) stanovnik stajaćih i sporotekućih voda: bara, jezera, nižih delova reke, mrtvaja, rukavaca,... Posebno voli blato i glinovitu podlogu sa gustom vegetacijom. Može da preživi u vodama u kojima skoro nema kiseonika ili neko vreme da živi izvan nje, da podnese visoke letnje i niske zimske temperature i da se zakopava u mulj. Sve ovo čini linjaka neosetljivim na fizičke vode, pa zato i može da nastani male, zarasle bazene u kojima bi mnoge druge ribe uginule.

Mresti se u plitkim vodama, u kasno proleće i rano leto (od maja do avgusta). Sitnu i lepljivu ikru odlaze na plitka mesta, vodene biljke i samo dno, pri temperaturi od 20°C. Mala zelena jaja izlegu se za šest do osam dana u larve, koje poseduju lepljivu žlezdu kojom se prilepe za listove biljaka i tako ostaju još nekoliko dana. Kada apsorbuju žumance jajeta počinju aktivno da se hrane zooplanktonom, planktonskim larvama rakova i insekata, crvima i drugim sićušnim životinjama koje čine faunu dna. Intenzivno se hrani samo ljeti, a pri temperaturi od 4°C prestaje da se hrani. Tada se zakopava i prelazi u zimski san, kao i druge šaranske vrste. Pri naglom zagrevanju vode, fiziološke funkcije organizma bivaju mu poremećene. U tim slučajevima prekida sa hranjenjem, leže na dno i miruje, u vidu letnjeg sna. Polnu zrelost dostiže u trećoj ili četvrtoj godini života, pri dužini od 20 cm. Iako mužjaci sazrevaju ranije od ženki, brzina rasta je u korist ženki. Maksimalna dužina je 70 cm i težina 8 kg. Krupniji primjerci su uobičajeni samo za ribnjake, dok se u ostalim vodama kapitalcima smatraju i primerci od 2kg. Veoma je cenjen u ishrani, jer ima belo, sočno i ukusno meso i uzgaja se kao dodatni prinos u šaranskim ribnjacima. Zbog kvalitetnog mesa cene ga i sportski ribolovci naročito u Zapadnoj Evropi.

Najbolje se lovi na larve komarca.

Pored velike plodnosti, 300.000 do 400.000 komada ikre, sa životnim vekom od 10 godina, prirodna reprodukcija je smanjena i odvija se samo pod odgovarajućim uslovima. Iako se smanjenje brojnosti populacije ne uočava zahvaljujući intenzivnom uzgoju u ribnjacima, veliki problem je nestajanje plavnih, močvarnih područja koja inače čine prirodna plodišta i pogodna mesta za mrest svih riba. U Centralnoj Evropi je zbog komercijalnih razloga veličina ulova ograničena uz zatvorene sezone za ribolov, a uzgoj, kojim se bave ribolovni klubovi, doprinosi njegovoj sadašnjoj distribuciji i brojnosti. Zaštita linjaka, kao i drugih riba, vezana je za zaštitu nižih delova reka, proširivanja obalske vegetacije i povezivanje rukavaca sa glavnim tokom. Kod nas je planom i programom predviđena njegova reintrodukcija, ponovno unošenje u vodene ekosisteme, i to prvenstveno na zaštićenim prirodnim dobrima. Na taj način može se pomoći ovoj vrsti da bude manje ugrožena i zavisna od veštačkog uzgoja.

Bucov

Bucov, bolen ili belun, takođe pripada šaranskom rodu. Po načinu ishrane, međutim, svrstan je u grabljivu ribu, koja dok je mlađa živi u jatima.Kao i sve grabljivice vretenastog je oblika sa izrazito visokim leđima i duboko usečenim repnim perajem. Glava mu je srazmerno mala i sa duboko usečenim ustima, bez zuba u vilicama.Poput šarana zubi su mu u ždrelu. Poznato je da bucov voli mirnije vode i izbegava matice. Ali, kad lovi, često menja mesta zalazeći u virove pa čak i u plićake kraj obale. Mresti se od aprila do juna. Ženke polože i do 500 000 komada ikre, koju lepe na peskovitom dnu. 
Cime se hrani:
U mladosti bucov se hrani planktonima i sitnim vodenim životinjicama. Kasnije, hrani se isključivo punoglavcima, sitnijim ribama i žabama. Gladan, ne prašta ni svojoj sabraći. Pouzdano se zna da bucov lovi čitavog dana samo kad je oblačno. U ostalim prilikama posle obilnog obroka pravi predah od nekoliko sati. Prvi odmor mu je u osvit zore. Tri do četiri sata kasnije ponovo se javlja, a zatim tek popodne i predveče. Manji primerci u jatu kreću za plenom, dok krupniji krstare pojedinačno, prateći jata sitnijih riba do same obale. Hraneći se obilno naraste i do 14 kg. Tek od nedavno proglašen je sportskom ribom, jer se bori šilavo poput pastrmke. Meso bucova nije cenjeno – puno je kostiju, a naročito sitnih u obliku slova „Y“. 

Bucov uzduž bočne linije ima 57 do 70 komada sitnijih krljušti, leđa i gornja strana glave su mu tamne boje sa zelenkastim prelivima, a bokovi tela, kao i trbuh su mu srebrnakaste boje. Peraja, osim repnog, po obodu su sivkaste boje, a pri osnovi se prelivaju u crvenkastu boju. Prosečni primerci porastu od 15 do 25 cm. a postoje podaci i o primercima preko 40 cm.

Smudj

Smuđ (Stizostedion lucioperca) je riba iz porodice Percidae. Vitko telo mu je prekriveno malenim, veoma prijanjivim ljuskama koje smuđu na dodir daju hrapav izgled. Produljena glava završava oštrom gubicom. Široko rasečena usta poseduju veoma razvijeno zubalo: 6 snažnih očnjaka služe ranjavanju i hvatanju plena, ostali zubi, nešto slabiji i usmereni prema unutra, imaju za cilj zadržavanje uhvaćenih ribica. Sjajne oči, osobite strukture mrežnice osiguravaju mu odličan vid čak i pri velikim dubinama i u nedostatku svetlosti.

Maleni razmak deli prvu bodljikavu leđnu peraju od druge, koju oblikuju samo mekane zrakaste bodlje. Škržni poklopčić nema drača. Dobro vidljiva bočna linija produljuje se do repne peraje debelih i tvrdih rubova što smuđu omogućava da se brzo kreće. Obojenost mu se mijenja u funkciji pojedinca i životne sredine. Uobicajeno je leđni deo sivo-zelenkast, a postaje svetliji po bokovima išaranim okomitim tamnim prugama koje pod trbuhom postaju belo-žutkaste. Za vreme parenja telo mužjaka postaje tamnije i tada ih zovemo Ugljenari.

Smuđ osobito voli mirne i spore vode umerene temperature. Međutim, zahvaljujući svojoj velikoj prilagodljivosti, s izuzetkom jezera i visinskih reka, sposoban je naseliti najraznovrsnije vrste voda.

Glede staništa, on prvenstveno voli kamenita ili šljunkovita dna kao i nepravilne profile, napučene najraznovrsnijim preprekama. Pored velikih primjeraka koji su najčešće usamljeni i malo pokretni, smuđevi žive u jatu pojedinaca istog godišta i slične veličine i često se kreću, ovisno o godišnjim dobima i metereološkim uvetima, Mesecu, suncu, vetru... Smuđ više voli tamnije i oblačnije vreme i obojene vode nego žarko sunce i bistre vode, najčešće je aktivan u sumraku i noću.

Mlađ smuđa hrani se planktonom i beskralježnjacima, ličinkama, crvićima, kukcima. Odrastao smuđ uglavnom konzumira male ribe čija je veličina ograničena uskoćom njegovog jednjaka. Stareći, smuđ se sve više zanima za mrtve, bolesne ili ranjene ribe, jednom riječju poželjniji mu je plen lak za hvatanje.

Za prehranjivanje, smuđevi love u krdu. Njihova intervencija, poput operacije komandosa, zasniva se na iznenađenju, a sastoji se od okruženja plena pre konačnog napada. Ofenziva ne traje najčešće duže od nekoliko sekundi, najviše par minuta. Kada mahnitost opadne, lovci se vraćaju nazad da progutaju mrtve.

Smuđ se razmnožava između april i maja, kada temperatura vode dostigne 12°C. Mreštenje se odvija usred korenja stabala blizu obala ili u dubokoj zoni šljunčanog dna. Mužjak tu priprema gnezdo gde ženka polaže od 150.000 do 200.000 jajašaca po kilogramu vlastite težine. Nakon što ih je oplodio, mužjak nadgleda snesena jaja tokom cele inkubacije koja traje desetak dana.

Rast smuđa je relativno spor: s godinom dana ima 8 do 12 cm, s dve godine dug je 20 do 30 cm, u trećoj godini ima 40 cm. Spolnu zrelost dostiže u drugoj godini za mužjake i sa 3 godine kod ženki.

Pike-perch, walleye (engleski); Zander, Sandart (njemački); lucioperca (talijanski); perca (španjolski); sandre (francuski); судак (ruski).