Beovica

Lepotica među sitnim ribama, skladnih linija, hitrih pokreta, dobrog apetita beovica je u narodu poznata još i kao: uklija, povruša, brzak, muvarica, belka, zekica i td. Ima ih više vrsta ali se vrlo teško razlikuju. Sve su one površinske ribe, koje se kreću i žive u jatima. Gotovo da nema stajaće vode bez beovica. U tekućim vodama zadržavaju se u tišacima.Nisu plašljive, ali su oprezne sve dok im prihranjivanjem ulijete poverenje posle čega su lakome i brzo postaju plen. Beovica naraste do 15cm. Hrani se uglavnom planktonima, a ikru baca na podvodno rastinje i šljunak. Mresti se 3-5 puta godišnje.
Može da dostigne težinu i do 45, ali joj je srednja lovna težina 20-30 grama. 

Crvenperka

Oblikom tela i bojom podseća na bodorku, međutim, kao zlato žuto oko, crvena pega u gornjem delu oka, i peraja boje karmina obeležja su po kojima se razlikuje od bodorke. Leđa crvenperke su pastelno zelenožuta, bokovi srebrnasti, leđna peraja žućkasta sa oranž prelivima, a grudne peraje žute.
Gde živi:
Zivi pretezno u mirnim tekucim i stajacim vodama, ukljucujuci i kanale.Mresti se dva puta godisnje od prve polovine maja do prve polovine jula. Zenke u prvoj etapi mresta izbace cak i do 50 hiljada komada ikre, u drugoj pak, najvise 10 hiljada. Ikru lepi na podvodno rastinje. Crvenperka je jatna riba. Najradije se zadrzava oko vodenog bilja. Redja je od bodorke i poprilicno obazriva i plasljiva. Meso joj je ukusno, ali kod onih koje zive u barama oseca se karakteristicni miris mulja i ustajale vode. Naraste, mada retko i do jednog kilograma, ali i one od 600-700 grama smatraju se krupnim primercima. 

Razlika izmedju crvenperke i bodorke

Linjak

Linjak, linj, linis (лат. Tinca tinca) - je riba iz porodice šarana. Naseljava naše kao i vode skoro cele Evrope, a prenet je i u Severnu Ameriku, Sardiniju, Australiju i Novi Zeland. Pošto voli topliju vodu severni delovi Skandinavije i bivšeg SSSR-a mu i nisu baš privlačni. Po ovome se čini da ga ima dosta u našim vodama ali je prava slika nešto drugačija.

Linjak je nalik na većinu šaranskih riba, a i član je te najbrojnije familije. Kao jedini predstavnik istoimenog roda, zastupljenog u celoj Evropi, pronašao je zavidno mesto i na trpezi. Telo mu je relativno zdepasto i izduženo, pokriveno gustim slojem sluzi, pa kažu da je "mastan" kao som. Sa njim ima još jednu sličnost, a to su brkovi, ali samo jedan par. Sva peraja su obla, s tim da su veća i deblja kod mužjaka i predstavljaju karakter za raspoznavanje polova. Na prvi pogled se čini da uopšte nema krljušti, ali one su sitne i duboko usađene u kožne nabore. Iako je nezahvalan za čišćenje, to će te najlakše obaviti uz pomoc dudove kore, ili uz malo sirćeta u vodi. Usta su mu terminalna, na gore usečena, što je u vezi sa načinom ishrane. Međutim, ono po čemu se odmah razlikuje od drugih riba je njegova boja "močvarno" zelena (tamna) osnova sa zlatnim sjajem na bokovima i žućkasta na trbuhu, čine ga prepoznatljivim. Boja je u direktnoj zavisnosti od sredine u kojoj živi, te su i variranja velika.

Linjak je (globalno) stanovnik stajaćih i sporotekućih voda: bara, jezera, nižih delova reke, mrtvaja, rukavaca,... Posebno voli blato i glinovitu podlogu sa gustom vegetacijom. Može da preživi u vodama u kojima skoro nema kiseonika ili neko vreme da živi izvan nje, da podnese visoke letnje i niske zimske temperature i da se zakopava u mulj. Sve ovo čini linjaka neosetljivim na fizičke vode, pa zato i može da nastani male, zarasle bazene u kojima bi mnoge druge ribe uginule.

Mresti se u plitkim vodama, u kasno proleće i rano leto (od maja do avgusta). Sitnu i lepljivu ikru odlaze na plitka mesta, vodene biljke i samo dno, pri temperaturi od 20°C. Mala zelena jaja izlegu se za šest do osam dana u larve, koje poseduju lepljivu žlezdu kojom se prilepe za listove biljaka i tako ostaju još nekoliko dana. Kada apsorbuju žumance jajeta počinju aktivno da se hrane zooplanktonom, planktonskim larvama rakova i insekata, crvima i drugim sićušnim životinjama koje čine faunu dna. Intenzivno se hrani samo ljeti, a pri temperaturi od 4°C prestaje da se hrani. Tada se zakopava i prelazi u zimski san, kao i druge šaranske vrste. Pri naglom zagrevanju vode, fiziološke funkcije organizma bivaju mu poremećene. U tim slučajevima prekida sa hranjenjem, leže na dno i miruje, u vidu letnjeg sna. Polnu zrelost dostiže u trećoj ili četvrtoj godini života, pri dužini od 20 cm. Iako mužjaci sazrevaju ranije od ženki, brzina rasta je u korist ženki. Maksimalna dužina je 70 cm i težina 8 kg. Krupniji primjerci su uobičajeni samo za ribnjake, dok se u ostalim vodama kapitalcima smatraju i primerci od 2kg. Veoma je cenjen u ishrani, jer ima belo, sočno i ukusno meso i uzgaja se kao dodatni prinos u šaranskim ribnjacima. Zbog kvalitetnog mesa cene ga i sportski ribolovci naročito u Zapadnoj Evropi.

Najbolje se lovi na larve komarca.

Pored velike plodnosti, 300.000 do 400.000 komada ikre, sa životnim vekom od 10 godina, prirodna reprodukcija je smanjena i odvija se samo pod odgovarajućim uslovima. Iako se smanjenje brojnosti populacije ne uočava zahvaljujući intenzivnom uzgoju u ribnjacima, veliki problem je nestajanje plavnih, močvarnih područja koja inače čine prirodna plodišta i pogodna mesta za mrest svih riba. U Centralnoj Evropi je zbog komercijalnih razloga veličina ulova ograničena uz zatvorene sezone za ribolov, a uzgoj, kojim se bave ribolovni klubovi, doprinosi njegovoj sadašnjoj distribuciji i brojnosti. Zaštita linjaka, kao i drugih riba, vezana je za zaštitu nižih delova reka, proširivanja obalske vegetacije i povezivanje rukavaca sa glavnim tokom. Kod nas je planom i programom predviđena njegova reintrodukcija, ponovno unošenje u vodene ekosisteme, i to prvenstveno na zaštićenim prirodnim dobrima. Na taj način može se pomoći ovoj vrsti da bude manje ugrožena i zavisna od veštačkog uzgoja.

Bucov

Bucov, bolen ili belun, takođe pripada šaranskom rodu. Po načinu ishrane, međutim, svrstan je u grabljivu ribu, koja dok je mlađa živi u jatima.Kao i sve grabljivice vretenastog je oblika sa izrazito visokim leđima i duboko usečenim repnim perajem. Glava mu je srazmerno mala i sa duboko usečenim ustima, bez zuba u vilicama.Poput šarana zubi su mu u ždrelu. Poznato je da bucov voli mirnije vode i izbegava matice. Ali, kad lovi, često menja mesta zalazeći u virove pa čak i u plićake kraj obale. Mresti se od aprila do juna. Ženke polože i do 500 000 komada ikre, koju lepe na peskovitom dnu. 
Cime se hrani:
U mladosti bucov se hrani planktonima i sitnim vodenim životinjicama. Kasnije, hrani se isključivo punoglavcima, sitnijim ribama i žabama. Gladan, ne prašta ni svojoj sabraći. Pouzdano se zna da bucov lovi čitavog dana samo kad je oblačno. U ostalim prilikama posle obilnog obroka pravi predah od nekoliko sati. Prvi odmor mu je u osvit zore. Tri do četiri sata kasnije ponovo se javlja, a zatim tek popodne i predveče. Manji primerci u jatu kreću za plenom, dok krupniji krstare pojedinačno, prateći jata sitnijih riba do same obale. Hraneći se obilno naraste i do 14 kg. Tek od nedavno proglašen je sportskom ribom, jer se bori šilavo poput pastrmke. Meso bucova nije cenjeno – puno je kostiju, a naročito sitnih u obliku slova „Y“. 

Bucov uzduž bočne linije ima 57 do 70 komada sitnijih krljušti, leđa i gornja strana glave su mu tamne boje sa zelenkastim prelivima, a bokovi tela, kao i trbuh su mu srebrnakaste boje. Peraja, osim repnog, po obodu su sivkaste boje, a pri osnovi se prelivaju u crvenkastu boju. Prosečni primerci porastu od 15 do 25 cm. a postoje podaci i o primercima preko 40 cm.

Smudj

Smuđ (Stizostedion lucioperca) je riba iz porodice Percidae. Vitko telo mu je prekriveno malenim, veoma prijanjivim ljuskama koje smuđu na dodir daju hrapav izgled. Produljena glava završava oštrom gubicom. Široko rasečena usta poseduju veoma razvijeno zubalo: 6 snažnih očnjaka služe ranjavanju i hvatanju plena, ostali zubi, nešto slabiji i usmereni prema unutra, imaju za cilj zadržavanje uhvaćenih ribica. Sjajne oči, osobite strukture mrežnice osiguravaju mu odličan vid čak i pri velikim dubinama i u nedostatku svetlosti.

Maleni razmak deli prvu bodljikavu leđnu peraju od druge, koju oblikuju samo mekane zrakaste bodlje. Škržni poklopčić nema drača. Dobro vidljiva bočna linija produljuje se do repne peraje debelih i tvrdih rubova što smuđu omogućava da se brzo kreće. Obojenost mu se mijenja u funkciji pojedinca i životne sredine. Uobicajeno je leđni deo sivo-zelenkast, a postaje svetliji po bokovima išaranim okomitim tamnim prugama koje pod trbuhom postaju belo-žutkaste. Za vreme parenja telo mužjaka postaje tamnije i tada ih zovemo Ugljenari.

Smuđ osobito voli mirne i spore vode umerene temperature. Međutim, zahvaljujući svojoj velikoj prilagodljivosti, s izuzetkom jezera i visinskih reka, sposoban je naseliti najraznovrsnije vrste voda.

Glede staništa, on prvenstveno voli kamenita ili šljunkovita dna kao i nepravilne profile, napučene najraznovrsnijim preprekama. Pored velikih primjeraka koji su najčešće usamljeni i malo pokretni, smuđevi žive u jatu pojedinaca istog godišta i slične veličine i često se kreću, ovisno o godišnjim dobima i metereološkim uvetima, Mesecu, suncu, vetru... Smuđ više voli tamnije i oblačnije vreme i obojene vode nego žarko sunce i bistre vode, najčešće je aktivan u sumraku i noću.

Mlađ smuđa hrani se planktonom i beskralježnjacima, ličinkama, crvićima, kukcima. Odrastao smuđ uglavnom konzumira male ribe čija je veličina ograničena uskoćom njegovog jednjaka. Stareći, smuđ se sve više zanima za mrtve, bolesne ili ranjene ribe, jednom riječju poželjniji mu je plen lak za hvatanje.

Za prehranjivanje, smuđevi love u krdu. Njihova intervencija, poput operacije komandosa, zasniva se na iznenađenju, a sastoji se od okruženja plena pre konačnog napada. Ofenziva ne traje najčešće duže od nekoliko sekundi, najviše par minuta. Kada mahnitost opadne, lovci se vraćaju nazad da progutaju mrtve.

Smuđ se razmnožava između april i maja, kada temperatura vode dostigne 12°C. Mreštenje se odvija usred korenja stabala blizu obala ili u dubokoj zoni šljunčanog dna. Mužjak tu priprema gnezdo gde ženka polaže od 150.000 do 200.000 jajašaca po kilogramu vlastite težine. Nakon što ih je oplodio, mužjak nadgleda snesena jaja tokom cele inkubacije koja traje desetak dana.

Rast smuđa je relativno spor: s godinom dana ima 8 do 12 cm, s dve godine dug je 20 do 30 cm, u trećoj godini ima 40 cm. Spolnu zrelost dostiže u drugoj godini za mužjake i sa 3 godine kod ženki.

Pike-perch, walleye (engleski); Zander, Sandart (njemački); lucioperca (talijanski); perca (španjolski); sandre (francuski); судак (ruski).

Sharks (superorder Selachimorpha) are a type of fish with a full cartilaginous skeleton and a highly streamlined body. The earliest known sharks date from more than 420 million years ago.

Since that time, sharks have diversified into 440 species, ranging in size from the small dwarf lanternshark, Etmopterus perryi, a deep seaspecies of only 17 centimetres (6.7 in) in length, to the whale shark, Rhincodon typus, the largest fish, which reaches approximately 12 metres (39 ft) and which feeds only on plankton, squid, and small fish by filter feeding. Sharks are found in all seas and are common down to depths of 2,000 metres (6,600 ft). They generally do not live in freshwater, with a few exceptions such as the bull shark and the river shark which can live both in seawater and freshwater. They breathe through five to seven gill slits. Sharks have a covering of dermal denticles that protects their skin from damage and parasites, and improves their fluid dynamics so the shark can move faster. They have several sets of replaceable teeth.

Well-known species such as the great white shark, tiger shark, blue shark, mako shark, and the hammerhead are apex predators, at the top of the underwater food chain. Their extraordinary skills as predators fascinate and frighten humans, even as their survival is under serious threat from fishing and other human activities.

Bandar

Familija: Percidae

Rod: Perca

Latinski naziv: Perca fluviatilis L. 1758

Lokalni nazivi: buljež, grgeč, okan

Maksimalna težina: 2 kg

Maksimalna duzina: 50 cm

Vreme mresta: mart - maj

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Životni vek i brzina rasta grgeča umnogome zavise od uslova staništa u kome živi. A može živeti u najrazličitijim staništima: u maloj, brzoj reci (npr.Mlava), u velikoj reci(Dunav), u bari (Craska, Obedska, Provala), i močvari, u dubokom jezeru (Vlasinsko, Bodensko), pa i u priobaljima slabo oslanjenih mora (Baltik). Najviše trenutno stabilno stanište grgeča kod nas je Vlasinsko jesero. Pri dužini od 4-7mm hrane se račićima, planktonima. Pri dužini od 40-50mm prelazi polako na ishranu sitnim bezkičmenjacima faune dna: larve insekata, preteĹľno komaraca, tubifeks. Dostizanjem dužine od 13-15 cm grgeči se hrane ribama.

Posle izvaljivanja, mladj je u mirnim delovima priobalja. Kako se plivački osposobljava, kreće ka otvorenoj vodi, u ishranu planktonom pri površini. Početkom leta, pri veličini od oko 5 cm, vraća se u priobalje ili na dno do dubine od oko 3m i prelazi na ishranu faune dna. Tu boravi do kasne jeseni, kad sa padom temperature polako odlaze ka dubinama gde će prezimiti. Preživljavanje zavisi od uspeha u ishrani tokom prve godine života. Odrasli grgeči su često usamljeni, ali u mladosti love plen i kao jatni predatori. Njihova brzina plivanja i ubrzanje nisu impozantni, te im pojedinačno većina riba lako umakne, ali mogu da koriste kolektivni lov u jatu, kad ono što promakne jednome može naleteti sledećem lovcu. Love isključivo danju, najviše u zoru i sumrak, ali i preko dana, zavisno od potrebe za hranom i mogućnosti zadovoljenja, tj. količine dostupne hrane. Noć provode u plitkoj priobalnoj vodi na dnu, potpuno neaktivni. Sa dolaskom noći i polaskom na počinak jato se raspada, da bi se izjutra opet formiralo. Odrasli grgeči zimi, iz dubina, periodično dolaze u pliće delove da nešto s nogu ulove i pojedu, pa se zatim ponovo vraćaju u dubinu. O vrstama koje grgeč više koristi u ishrani, kao i o veličini plena nema mnogo podataka.

Opis i građa:

Grgeč je u mladosti izdužen. S godinama mu visina tela raste, a posebno kod jezerskih, dugoživecih, matorih jedinki. Glava je proporcionalna telu i nosi snažna usta. Sva peraja, posebno repno, dobro su razvijena, a oba ledjna su nešto viša kod grgeča iz tekućih voda.Telo pokrivaju sitne ktenoidne krljušti. Kolorit je kod našeg grgeča u osnovi zelenkasto zućkast, sa vertikalnim crnim prugama (od 5 do 8)duž bokova tela. Nijanse boje tela, broj i debljina pruga mogu varirati i u okviru istog staništa. U našem podneblju, životni vek grgeča varira od populacije do populacije. U pojedinim populacijama njihov životni vek jedva da prede 6-7 godina. Ipak ima populacija u kojima se mogu sresti i mnogo stariji.

Razmnožavanje:

Ženke imaju samo jedan jajnik, nastao spajanjem prvobitna dva. Posebni jajovodi ne postoje. Mrest se odvija na različitim područjima pa i na raznim dubinama. Glavni stimulator mresta je porast temperature. Mrest se obavlja i danju i noću, a traje od nedelju do mesec dana, obicno 10-14 dana. Na mresna područja dolaze najpre mužjaci, tek 2-3 dana kasnije ženke. One plivaju tamo amo bez ikakvog smisla (osim da privuku mužjake sebi) praćene bar sa dva, nekada i do 5 muĹľjaka. Pred mrest ženka obično pliva u krug, da bi zatim lučnim savijanjem tela i kontrakcijama izbacila ikru (u roku od 5 sekundi) u vidu dugacke, spiralno izuvijane trake (dugačke do 2,1 m i široke 5-10cm. Mužjaci, obično po dva (sa svakog kraja trake ka sredini po jedan), odmah posle polaganja ikre plivaju i nad trakom izbacuju mleč. Posle mresta u vremenu od oko pola sata i mužjaci a narocito ženke su ošamućeni, izgubljenog osećaja za ravnotežu, a potom, oporavivši se udaljavaju se sa mresnog područja. Ikra posle oplodenja ima prečnik od 2-3 mm. Inkubacija ikre traje, u zavisnosti od temperature vode od 8-14 dana. Tek izvaljena mlad duga je izmedju 4 i 6 mm. Optimalna temperatura je 14 stepeni. Tada je naime preživljavanje ikre i mladji najveće.

U nasim uslovima mrest grgeča nastupa od poslednje dekade marta do kraja aprila, a u nepovoljnim godinama do početka maja. Polnu zrelost ženke stiču u 4 godini, a neki mužjaci i godinu dana ranije. Kada predju na ishranu ribom, odrasli polno zreli grgeči su rešili veæinu svojih životnih problema. Posebno je to vidljivo kod ženki, i stopa smrtnosti tih uzrasta je izuzetno mala i nepromenljiva. Rast je, posle izrazitog ubrzanja u četvrtoj, petoj i šestoj godini starosti, nešto usporeniji ali stalan i sasvim solidan.

Mamci i pribor za lov:

Bandar se najbolje lovi pre i posle mresta, ali je ulov dobar i u jesen. U tekućim vodama ga treba tražiti u šljunkovitom dnu, dok je u stajaćim vodama najčešće na podvodnim uzvišenjima. Na njihovim padinama bandari strpljivo čekaju svoj plen.
Lovimo ga na čekanje, dubinski ili na plovak, u pokretu varalicom. Na tekućim vodama se obično lovi dubinski kako nebismo stalno zabacivali plovak, koji voda nosi i dovodi na obalu. Za dubinski lov koristimo štapove težine bacanja 20-40g, dužine do 3 metra. Najlon je debljine 0,20mm, a udice 4-6. Sistem je takav da olovo bude na dnu, a na 10-15cm prikačena udica. Treba koristiti udice sa dužim vratom zbog lakšeg vađenja, jer bandar duboko proguta mamac. Na mirnijim vodama je mnogo zanimljiviji lov na plovak. On moĹľe da bude klizajući ili fiksiran, što prvenstveno zavisi od dubine vode i dužine štapa, i dovoljno veliki da ga keder ne potopi. I u tom slučaju mamac treba da bude pri dnu. Za mamac je najbolja sitna gavčica ili crvenperka. Bandara možemo loviti varalicom, i to voblerom manjih dimenzija i leptirastom varalicom broj 1. Poslednjih godina se izuzetan uspeh postiže letećim mamcem. To je silikonska varalica koja imitira ribicu ili račića. Leteći mamac padne na površinu pa potom tone, odlazeći od ribolovca dok ne stigne do dna. To čoveku omogućava da dosegne do mesta do kojih sa drugim varalicama ne može. varalicu nije potrebno ponovo zabacivati kada padne na dno, već je dovoljno podici vrh štapa i varalicu odvojiti od dna, pa je ponovo pustiti da tone. Sve će se ponoviti. Mašinicu ne treba namotavati, sem kada menjamo mesto. Pomoću letećeg mamca moćemo ući ispod splava, potopljenih panjeva, ispod mostova, tj. do mesta gde se bandar nalazi.
Bandar je veliki borad, pa je zanimljiv za sportski ribolov. Meso mu je najukusnije, sa vrlo malo kostiju, manje od smuđa. Jedini problem nastaje kod čišćenja krljušti. Da bi smo ga lakše očistili, treba to uraditi odmah posle ulova (dok je živ) jer se tada krljušt lako skida. Ako to ne uradimo, treba ga pre čišćenja potopiti u ključalu vodu nekoliko sekundi, ili ga jednostavno odrati.